„Barbiˮ vs. „Openhajmerˮ – psihološka perspektiva

Današnje vreme je specifično po mnogo čemu i brojni su primeri koji nas, gotovo svakodnevno, vode ka zaključku da je u njemu sve moguće. U ovom slučaju, moguće je i to da dva, po svojoj prirodi i tematici, potpuno različita filma, dožive globalnu premijeru istog dana i budu, od strane medija i šire javnosti, posmatrana kao direktni konkurenti. Naravno, u pitanju je 21. jul 2023. i filmovi „Barbiˮ i „Openhajmerˮ.

Da, dobro ste čuli – sa jedne strane film baziran na popularnoj dečijoj igrački, a sa druge priča o procesu stvaranja atomske bombe. Ali, hajde da vidimo zbog čega je to tako. Bitno je napomenuti da u samom tekstu neće biti reči o sadržaju navedenih filmova (tako da, opustite se – nema apsolutno nikakvih spojlera), već će isti pre svega biti analizirani kao globalni psihološko-marketinški fenomen, te će, na taj način, biti objašnjeni latentni motivi zbog kojih će biti gledani i gotovo izvesno dostići ogromnu popularnost.

Slika je preuzeta sa sajta: https://regionriverina.com.au/the-battle-of-the-blockbusters-oppenheimer-vs-barbie/34216/

Pored toga što leto još odavno predstavlja posebno atraktivan period za komercijalni „box officeˮ uspeh, te je, iz navedenih razloga, već decenijama unazad, prisutna formulacija „letnji blokbasterˮ, ono što navedenim filmovima daje globalnu prohodnost jeste brend. Sa jedne strane brend u vidu, od kraja pedesetih godina dvadesetog veka, pa sve do modernih vremena, svetski najpopularnije lutke, a sa druge brend u vidu Kristofera Nolana, reditelja brojnih tehnički, idejno i komercijalno uspešnih filmova, čija karijera zavređuje veliku pažnju šire javnosti od početka dvehiljaditih, pa sve do danas.

I upravo ovde, u njihovom komercijalnom potencijalu, primarno omogućenom brendom, svaka sličnost između dva filma prestaje. A razlika je mnogo i više su nego očigledne. Upravo bi iz tog razloga bilo zanimljivo osvrnuti se na psihološke faktore koji utiču na jednaki i u isto vreme stvoreni „hypeˮ oko jednog i drugog projekta.

Često se u psihologiji i psihoterapiji postavlja čuveno pitanje: „Zašto baš sad?ˮ Isto pitanje se može primeniti i na trenutak u kom su oba filma nastala, odnosno doživela premijeru. Dakle, zašto baš sada, u ovom konkretnom momentu?

Osvrnuvši se na period od poslednje tri i po godine, dogodile su se dve značajne globalne katastrofe – pandemija virusa COVID-19 i invazija Rusije na Ukrajinu, koja već čitavih godinu i po dana ostavlja značajne socio-ekonomske, ali i psihološke posledice širom Evrope i sveta. Iz razloga osnovne tematike ovog teksta, naravno, zadržaćemo se isključivo na psihološkim konsekvencama.

Dakle, kao glavna zajednička psihološka posledica pandemije virusa COVID-19 i rusko-ukrajinskog sukoba može se istaći globalna anksioznost, čija se geneza ogleda u anticipaciji bolesti i narušavanja zdravstvene dobrobiti sa jedne strane, odnosno u lebdećoj mogućnosti nuklearne eskalacije sukoba sa druge, pri čemu se, u ovakvoj klimi, gubi doživljaj bazične sigurnosti pojedinca. A gde je gubitak bazične sigurnosti, odnosno latentna anksioznost, to po pravilu ostavlja prostor i za učešće psiholoških mehanizama odbrane.

U svojoj osnovi, mehanizmi odbrane predstavljaju način na koji se ličnost pojedinca nosi sa određenim (prvenstveno) unutrašnjim (dakle, intrapsihičkim) konfliktom, kao i sa psihičkom napetošću koja je posledica istog, pri čemu je konflikt najčešće reakcija na neko spoljašnje dešavanje, koje predstavlja okidač. Mehanizmi odbrane su brojni i mogu biti zdravi (manjina) ili štetni (gotovo svi), dok ćemo se, u ovom tekstu, osvrnuti specifično na tri: Potiskivanje, Negacija i Spliting. Po svojoj prirodi i dinamici, navedena tri mehanizma potpadaju pod primitivnije mehanizme odbrane.

Slika je preuzeta sa sajta: https://www.outlookindia.com/art-entertainment/-barbie-movie-review-ryan-gosling-steals-the-show-as-ken-in-this-margot-robbie-film-on-ruth-handler-s-doll-movie_reviews-304739

Dinamika mehanizma Potiskivanje može se objasniti neprepoznavanjem sopstvenog emotivnog stanja, odnosno povišene aktivnosti organizma karakterisane određenom afektivnom pobuđenošću, pri čemu se sama emocija ne izražava, te ovako neprepoznata i neispoljena ostaje potisnuta u telu pojedinca, najčešće se pretvarajući u fizički simptom, dok konflikt koji ju je izazvao ostaje nerazrešen.

Po sličnom principu funkcioniše i Negacija, s tim što se ista primarno odnosi na misaono, dakle kognitivno, negiranje unutrašnjeg ili spoljašnjeg konflikta, te sam emocionalni odgovor ne postaje intenzivan kao kod Potiskivanja i ne pretvara se nužno u fiziološki simptom. Na taj način, konflikt se, u prvom slučaju „gura pod tepihˮ, dok u drugom ostaje u „mrtvom ugluˮ, ali je i dalje prisutan.

Možda i najproblematičniji mehanizam po opšte funkcionisanje ličnosti koja se na njega oslanja jeste Spliting („cepanjeˮ), koji se može objasniti misaonim i emocionalnim reagovanjem po principu polariteta: ili se nešto doživljava kao fenomenalno/savršeno (idealizovano), ili kao užasno/katastrofalno (devalvirano); ili je osoba radosna, do nivoa euforije, ili je neprijatna osećanja do te mere preplavljuju da se generiše snažan afektivno-impulsivni disbalans koji, u najekstremnijim slučajevima, vodi ka mržnji prema sebi ili ka drugome, a koja je neretko praćena auto ili heteroagresivnim tendencijama. Dakle, nedostaje sredina, koja sa sobom donosi određeno psihičko „uzemljenjeˮ i kontakt sa realnošću.

Ukoliko uzmemo u obzir društvenu klimu opisanu u ranijem delu teksta, a koja se odnosi na postojanje globalne anksioznosti, odnosno kolektivnog psihološkog unutrašnjeg konflikta, koji je izazvan i održavan ratnim dešavanjima i posledicama COVID-19 pandemije i kao takav još uvek aktuelan i neprorađen, na podsvesnom nivou su prisutni određeni mehanizmi odbrane, koje su istraživači tržišta i marketinški stručnjaci intuitivno ili svesno prepoznali kao plodno tle za plasiranje dva, potpuno različita, filma iz naslova.

U skladu sa tim, ukoliko se „Barbiˮ posmatra kao film koji „prodajeˮ nostalgiju i kratkotrajni povratak u bezbrižnost detinjstva, usled svoje eskapističke prirode i u odnosu na ne toliko lepu objektivnu realnost, može se dovesti u vezu upravo sa mehanizmima odbrane Potiskivanje, Negacija i Spliting (uz orijentisanost ka pozitivnom, „ružičastomˮ polaritetu). Ukoliko se na koju nedelju ili mesec svet „obojiˮ u navedenu boju, sivilo globalne anksioznosti će makar na kratko biti neprepoznato i u drugom planu.

Potrebu koju ljudi osećaju za eskapističkim strategijama ilustruju brojni korporativni potezi ili bihejvioralni primeri pojedinaca. Npr. bojenje u ružičasto „Googleˮ-ovog interfejsa prilikom ukucavanja u pretraživač pojma „Barbieˮ; ili kostimiranje publike koja u bioskop masovno odlazi odevena kao Barbika ili Ken, što se potencijalno može dovesti u vezu sa još jednim mehanizmom odbrane, koji ne treba posebno elaborirati. U pitanju je Regresija, kojom se može objasniti potencijal filma u pravcu već spominjanog kratkotrajnog „povratka u detinjstvoˮ, koji je, na neki način, publici prećutno „obećanˮ.

Sa druge strane, film „Openhajmerˮ je, od strane istraživača tržišta/„bogova marketingaˮ, verovatno plasiran baš sada iz razloga postojanja globalnog straha od nuklearne katastrofe, kao posledica gorućeg rusko-ukrajinskog rata, te je procenjeno da će ljudi, usled želje da, na neki način, umire latentnu ili eksplicitnu anksioznost koju osećaju, hteti da vide o čemu se u filmu o izumitelju atomske bombe radi, ne bi li, na taj način, sebi eventualno pružili neku vrstu objašnjenja za nuklearnu pretnju sa kojom se potencijalno suočavaju, čime bi nivo anksioznosti bio donekle smanjen. Jer generalno, iz psihološkog aspekta, što je situacija sa kojom se potencijalno suočavamo objašnjivija, to je veći doživljaj kontrole nad njom, a kao posledica se stepen anksioznosti redukuje.

Slika je preuzeta sa sajta: https://adria.ign.com/oppenheimer/40932/review/oppenheimer-recenzija

Dakle, u kontekstu Spliting mehanizma, sa jedne strane/na jednom polaritetu imamo „Barbie worldˮ, a sa druge nuklearnu katastrofu. Tako da, uprkos fundamentalnim razlikama ova dva filma, ono što ih povezuje jeste logika kolektivnog Spliting mehanizma, koji je, može se istaći, i generalno sve prisutniji deo dinamike ličnosti čoveka današnjice, pa tako i samog modernog društva.

Ukoliko posmatramo Spliting kao sagledavanje i doživljaj sebe ili realnosti kao „plusˮ ili „minusˮ, postavlja se pitanje gde je srednja, nautralna (zapravo, zdrava) pozicija? I ukoliko je nema, šta to govori o današnjem društvu i samom čoveku modernog doba?

Jedno je sigurno, oba filma će zaraditi ogroman novac, a kada „Openhajmer/Barbi euforijaˮ bude prošla, ljudi će se okrenuti uobičajenim, ne mnogo drugačijim, načinima prevazilaženja anksioznosti.

Možda sve neće, kao u dva naslovna filma, biti baš crno ili ružičasto: forma, tj. boje će se promeniti, ali globalni Spliting, koji je preovladao mnogo pre 21. jula, će zasigurno nastaviti svoju široku zastupljenost na neodređeno vreme. Jer, dokle god je globalne nesigurnosti i konstantnih najava nadolazećih katastrofa, biće unutrašnjih konflikata i mehanizama odbrane.

Prema sinopsisu filma, čak i Barbi, stanovnica ružičastog sveta, doživljava egzistencijalnu krizu. Šta li se onda može reći o stanovnicima ovog našeg, realnog, koji sadrži čitavu paletu svetlijih, ali i (u poslednje tri i po godine, sve jačih) tamnijih nijansi?

Upravo zbog tamnijih nijansi, koje, u bilo kom razdoblju, predstavljaju nezaobilazne životne poteškoće, neophodno je jačati sopstvene kapacitete frustracione tolerancije, odnosno sposobnosti tolerancije neizvesnosti, kao i prepoznavanje neprijatnih emocija i njihovo adekvatno prorađivanje, bilo samostalno, bilo uz pomoć psihoterapeuta.

To je, sa psihološke i psihoterapijske strane definitivno zdravije od, u ovom tekstu opisanih, mehanizama odbrane i prihvatanja različitih korporativno-marketinških „rešenjaˮ kojima smo učestalo bombardovani.

Autor: Zoran Bar, klinički psiholog i sertifikovani psihoterapijski savetnik

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"