Deca i mediji (perspektiva medijske pismenosti)

Mediji predstavljaju neizostavni deo svakodnevice današnjeg čoveka. Moglo bi se reći da nam oni prenose sliku sveta, ali je istovremeno i konstruišu. U tom procesu, oni su veoma bitan agens u oblikovanju naših iskustva. U svom izvornom značenju, reč medij označava sredstvo putem kog se prenosi informacija i najčešće se odnosi na fizičke nosioce komunikacije. Postoje mnogobrojne definicije medija koje se međusobno razlikuju u odnosu na razne aspekte, ali im je zajednička karakteristika isticanje da mediji služe komunikaciji, to jest, prenosu poruka.

U masovne medije koji su najčešće predmet analize uticaja na publiku spadaju štampa, radio, televizija, film, muzika, video igre i internet koji obuhvata različite medijske forme.

Deca kao poseban vid medijske publike

Deca se tretiraju kao poseban vid medijske publike koju treba zaštititi od negativnih efekata medija, zbog nedovoljne zrelosti u kognitivnom, emocionalnom i moralnom aspektu i usled nedostatka životnog iskustva. Mogli bismo da kažemo da dete ne predstavlja čoveka u malom, već biće koje po svojim razvojnim karakteristikama na njega podseća, ali se od njega i razlikuje. Ova razlika se prvenstveno ogleda u nedovoljno formiranoj ličnosti, koja se postepeno izgrađuje u procesu socijalizacije. Rot (2010: 87) definiše socijalizaciju kao proces „socijalnog učenja kojim jedinka stiče socijalno-relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama“. Ovaj autor dalje navodi da se socijalizacija ostvaruje putem interakcija sa drugim osobama, ali i sa različitim društvenim institucijama, među koje možemo svrstati i sredstva masovnih medija.

Švajcarski psiholog Žan Pijaže identifikovao je 4 stadijuma kognitivnog razvoja za koje je smatrao da se javljaju kod dece u periodu sazrevanja (prema Vulfolk, Hjuz i Volkap, 2014: 84):

1. Senzomotorni stadijum (od rođenja do 2. godine) – počinju da koriste imitaciju, pamćenje i mišljenje, da prepoznaju da objekti ne prestaju da postoje kada su skriveni i prelaze sa refleksnih radnji na ciljem usmerene aktivnosti.

2. Preoperacionalni stadijum (od 2. do 7. godine) – postepeno razvijaju upotrebu jezika i sposobnost da misle simbolički; sposobna su da operacije promišljaju logično, u jednom smeru; imaju poteškoće da vide stvari sa stanovišta druge osobe.

3. Stadijum konkretnih operacija (od 7. do 11. godine) – u stanju su da rešavaju konkretne (praktične) probleme na logičan način; razumeju zakone konzervacije i u stanju su da vrše klasifikaciju i serijaciju; razumeju reverzibilnost. Iako je Pijaže ovo smatrao pretposlednjom fazom kognitivnog razvoja, „neki učenici ostaju u stadijumu konkretnih operacija tokom celog školovanja, pa čak i kroz čitav život“ (Ibid., 93). Autori kao obrazloženje za ovu tvrdnju navode da za razliku od navedena 3 stadijuma, čije nam dosezanje nameću karakteristike fizičke stvarnosti koja nas okružuje, poslednji se dovodi u vezu sa vežbanjem u okviru obrazovnog okruženja.

4. Stadijum formalnih operacija (11. – odraslo doba) – u stanju su da rešavaju apstraktne probleme na logičan način; mišljenje postaje više naučno; razvijaju zanimanja za socijalna pitanja i identitet.

Iz ovog prikaza vidimo da deca, naročito u početnim fazama razvoja, imaju poteškoća da na pravi način razumeju svet koji ih okružuje. Kako vremenom fizički sazrevaju i kako sve više uče, podstaknuti okruženjem i relacijama sa drugim ljudima, njihove sposobnosti se povećavaju. S obzirom na ovakvo stanje stvari pri susretu sa stvarnim, tj. fizički opipljivim svetom, možemo zamisliti koliko tek poteškoća imaju u razumevanju jednog izmišljenog, ili izmenjenog, sveta poput šarenih pokretnih slika koje dolaze iz neke elektronske kutije.

Emocionalni razvoj dece povezan je sa saznajnim razvojem. Kako se sa uzrastom povećava sposobnost dece da zauzimaju različite perspektive i razumeju narativ sadržaja koje posmatraju, tako će se menjati i njihovo emocionalno reagovanje na medijske poruke. Sa druge strane, što je veće emocionalno iskustvo neke osobe, ona će biti u stanju da uočava finije razlike u emocijama koje odašilju različiti medijski sadržaji (Poter, 2011: 105).

Moralni razvoj je povezan i sa kognitivnim i sa emocionalnim razvojem, s obzirom na potrebu da se zauzimaju perspektive drugih osoba i procenjuju njihove namere u procesu moralnog rasuđivanja. Kolbergova teorija moralnog rezonovanja se delom nadovezuje na ranije opisanu Pijažeovu teoriju i sastoji se iz 3 nivoa i 6 stadijuma (Vulfolk i sar, 2014: 206):

• Prekonvencionalni – rasuđivanje je zasnovano na ličnim potrebama i pravilima koja su drugi doneli.

- Stadijum 1: Orijentisanost na kaznu i pokoravanje pravilima. Pravila se poštuju da bi se izbegla kazna. Da li je neko ponašanje dobro ili loše, određuje se na osnovu fizičkih posledica.

- Stadijum 2: Orijentisanost na ličnu nagradu. Lične potrebe određuju šta je ispravno, a šta pogrešno. Usluge se uzvraćaju po principu „ja tebi, ti meni“.

• Konvencionalni – rasuđivanje je zasnovano na odobravanju drugih ljudi, očekivanjima porodice, tradicionalnim vrednostima, zakonima društva i lojalnosti državi.

- Stadijum 3: Orijentisanost na to da se bude dobar dečak/dobra devojčica. Dobar znači „fin“ i određeno je prema tome šta drugi odobravaju, čime im se pomaže i udovoljava.

- Stadijum 4: Orijentisanost na red i zakon. Zakoni su apsolutni. Autoritet se mora poštovati i mora se održati red u društvu.

• Postkonvencionalni – suđenje je zasnovano na apstraktnim i ličnim principima pravednosti koji nisu obavezno definisani i u zakonima društva.

- Stadijum 5: Orijentisanost na društveni ugovor. Šta je dobro određuje se na osnovu dogovorenih standarda ličnih prava.

- Stadijum 6: Orijentisanost na univerzalne etičke principe. Šta je dobro i ispravno stvar je lične svesti i uključuje apstraktne koncepte pravde, ljudskog dostojanstva i jednakosti.

Na osnovu ove teorije vidimo da se deca u početnim fazama moralnog razvoja oslanjaju na eksternu procenu dobrog i lošeg, bilo da je u fokusu orjentisanost na kaznu, nagradu ili odobravanje od strane autoriteta. Usled ograničenih kognitivnih sposobnosti za razumevanje složenih moralnih pitanja i tumačenja simboličkih poruka u medijima, ona mogu biti sklona površnom razumevanju i prihvatanju sadržaja bez kritičkog razmišljanja. Iz tog razloga u susretu sa medijskim sadržajima ključno je prisustvo roditelja ili neke starije osobe koja bi im pomogla da medijske poruke kojima su izložena protumače na adekvatan način.

Problematični medijski sadržaji

U istraživanjima koja za cilj imaju utvrđivanje efekata medija, obično se ističu problematični sadržaji i negativni efekti. Ovim pitanjima se posvećuje naročita pažnja kada se u fokus postave deca kao medijska publika, zbog njihovih nedovoljno razvijenih sposobnosti razlikovanja stvarnosti od fikcije i većeg stepena uživljavanja u sadržaje koje posmatraju.

Poter (2011: 318-326) u posebnom odeljku svoje knjige o medijskoj pismenosti kao kontroverzne medijske sadržaje, odnosno njihove elemente, navodi seks, način prikazivanja homoseksualnosti, nasilje i način izražavanja:

• U seksualne elemente možemo ubrojati one koji prikazuju sam seksualni čin, ali i aktivnosti koje za njega predstavljaju uvertiru; možemo im dodati one nelegalne poput silovanja ili prostitucije, ali i dijaloge i maštarije o seksu. Kada uzmemo u obzir ovako široku definiciju, ne čude podaci istraživanja na koja ovaj autor ukazuje (Kaiser Family Foundation, 2003), u kojima je ustanovljeno da je dve trećine svih analiziranih emisija sadržalo neke seksualne prizore. Problematiku u prikazivanju seksualnog čina Poter posmatra iz zdravstvenog aspekta i ukazuje na rizičnost prikazivanja polnog opštenja bez zaštite od polnoprenosivih bolesti i bez kontracepcije, ali tome možemo dodati i problematičan uticaj koji može izvršiti nerealno ili nasilno seksualno opštenje, sa stereotipnim prikazivanjem ženskog tela i rodnih uloga.

• U kontekstu prikazivanja homoseksualnosti, autor ističe problem stereotipa i marginalizacije. Tokom godina je prikazivanje homoseksualnih likova počelo da raste i prevaziđen je način prikazivanja njihove seksualnosti kao problema koji treba rešiti, ali se još uvek pojavljuju uglavnom u komedijama u kojima nije jasno određeno smeje li se publika njima, ili sa njima. Njihovo prikazivanje u medijima još uvek zavisi od društvenih praksi, prioriteta, aktuelnosti i rejtinga homoseksualizma u štampi.

• Nasilju se u proučavanju svih masovnih medija poklanja najviše pažnje. Autor navodi definiciju od koje se obično polazi u istraživanju ovog fenomena, u kojoj se pod nasiljem podrazumeva „preterano korišćenje fizičke sile (sa ili bez oružja) protiv sebe ili drugih osoba, s ciljem prisiljavanja na postupke protiv sopstvene volje, pod pretnjom povređivanja ili smrti, ili stvarnim povređivanjem ili ubijanjem“. Ako u prethodno navedenu definiciju nasilja uvrstimo i verbalno nasilje, procenat se znatno povećava i autor ističe da je verbalno nasilje još prisutnije na televiziji nego fizičko.

• Način izražavanja je još jedan proučavani fenomen i odnosi se pre svega na „nepristojno“ i uvredljivo izražavanje koje obuhvata i rasna i rodna nipodaštavanja. Protiv ovakvog sadržaja se žali i publika, ali i pripadnici raznih pokreta poput organizacija za etničku i rodnu ravnopravnost, pa se povremeno iznose u javnost određena problematična mesta i medijske poruke, od kojih za neke uslede sankcije, dok se neke procenjuju kao prihvatljive u kontekstu u kom su se pojavile.

Pozitivni medijski uticaji

Zanimljiv pogled na medijske uticaje pruža članak Popović-Ćitić Branislave (2012), koji sadrži interpretaciju rezultata inostranih istraživanja na polju pozitivnih uticaja televizijskih sadržaja na emocionalno i socijalno ponašanje dece. Autorka navodi da su ta istraživanja iznedrila nekoliko značajnih uvida:

• gledanje određenih emisija pomaže deci na uzrastu od 3 do 5 godina da prepoznaju emocije i emocionalne situacije

• deca mogu da zapamte i jasno izraze poruke određenih emisija na uzrastu od 7 do 12 godina

• edukativno-informativni programi više uče decu emocijama i interpersonalnim veštinama, nego činjenicama iz prezentovanih oblasti

• deca mogu preneti u realan život emocionalne poruke koje su usvojila putem gledanja televizije

• deca učestvuju u emocionalnoj razmeni sa medijskim likovima koji im se dopadaju

• veća je verovatnoća da će iskusiti empatiju, ukoliko sadržaj percipiraju kao realno moguć

• deca koja su gledala prosocijalni program, pokazala su mnogo veću kooperativnost i spremnost da pomognu drugome, nego deca koja su gledala neutralni program

• trening ili dodatna objašnjenja mogu povećati efekte prosocijalnih sadržaja

• prosocijalni oblici ponašanja se mogu učiti istim mehanizmima kao i antisocijalni, a ishod učenja zavisi samo od sadržaja televizijskog programa

Spomenuta istraživanja idu u prilog tezi da medije same po sebi ne možemo okarakterisati kao korisne ili štetne, već da njihovi efekti zavise od naših kompetencija za njihovo korišćenje i obradu sadržaja, ali i samih sadržaja koje konzumiramo. S obzirom da su saznajne, moralne i emotivne kompetencije dece u ranim fazama razvoja na niskom nivou, u ovom razdoblju efekat medija prevashodno određuje njihov sadržaj. Kako deca rastu i razvijaju svoje sposobnosti, postaju sve više u stanju da se kritički odnose prema sadržajima, da iz njih izvuku ono najbolje i umanje njihove negativne efekte.

Pojam i značaj medijske pismenosti

U eri napredne tehnologije i digitalnih medija, elementarna pismenost više nije dovoljna za optimalno funkcionisanje u društvu. Za sve veći broj zanimanja potrebno je biti informatički pismen, koristiti računar, internet, različite programe, aplikacije i platforme. S obzirom na to da napredak tehnologije podrazumeva i usavršavanje drugih medija poput televizijskih prijemnika, digitalnih fotoaparata i kamera, mobilnih uređaja i sl, neophodno je da stalno usavršavamo svoja tehnička znanja, kako bismo uopšte mogli da dođemo do određenih sadržaja. Naša svakodnevica je zasićena medijskim porukama, a čovek današnjice im posvećuje sve više svog vremena. Ne samo da su nam medijske poruke dostupnije nego ikada pre, nego se one posredstvom tehnologije sve više i brže proizvode, ali usled toga njihov kvalitet opada. Razvoj masovnih medija je naizgled rešio problem dostupnosti informacija, ali je iznedrio problem zaštite od istih, a ovo je posebno značajno pitanje kada se u fokus postave deca kao primaoci poruka. Kako navodi Zgrabljić-Rotar (2005), osim tehničke osposobljenosti za korišćenje novih tehnologija i medija, medijsko opismenjavanje podrazumeva i učenje o istoriji i razvoju svih medija, a ne samo novih, a zatim i o tome koja su njihova produkcijska i ekonomska načela funkcionisanja, ko poseduje i kontroliše medije, kakva je koncentracija medijskog vlasništva, koje su njene posledice itd. Takođe, autorka nas podseća da medijsko opismenjavanje treba da uključuje i sticanje znanja o specifičnim jezicima medija, njihovoj gramatici i simbolima, što podrazumeva razumevanje jezika televizije, filma, radija, časopisa i dr., uzimajući u obzir i njihovu estetsku dimenziju. S obzirom na to da se današnja deca mnogo brže i učinkovitije tehnički osposobljavaju za korišćenje novih medija i tehnologija od svojih roditelja, ovoj temi je potrebno posvetiti posebnu pažnju iz šire društvene perspektive.

Džejms Poter (2011: 47) medijsku pismenost definiše kao „skup gledišta koji u korišćenju medija aktivno primenjujemo da bismo protumačili značenje poruka koje primamo“. Ova gledišta bi trebalo da sadrže ključne segmente medijskog opismenjavanja koji su navedeni u prethodnom pasusu, a autor ih kroz čitavu knjigu detaljno obrazlaže i navodi da suštinu medijske pismenosti čine sposobnosti, znanja i veštine koje nam omogućavaju da sagledamo razliku između stvarnog sveta i slike sveta koju nam prezentuju mediji. Takođe, on nas podseća da medijska pismenost predstavlja neprekidan proces koji se može odrediti na skali, ali da ta skala nije fiksirana i da se naš položaj na njoj može kretati i ka gore i ka dole, u zavisnosti od toga sa kakvom vrstom medija smo u interakciji (Ibid., 53).

Autor navodi 7 ključnih veština koje su nam potrebne za sticanje medijske pismenosti, ali i u svakodnevnom životu, a stiču se kroz praksu i uvežbavaju korišćenjem (Ibid., 41):

1. Analiza - razlaganje poruke na smisaone celine.

2. Evaluacija - procena vrednosti jednog elementa; vrši se poređenjem elemenata poruke sa određenim standardima.

3. Grupisanje - određivanje koji su elementi u određenom pogledu međusobno slični; određivanje u čemu se jedna grupa elemenata razlikuje od drugih grupa.

4. Indukcija - ustanovljavanje obrasca u okviru male grupe elemenata i potom širenje tog obrasca na sve elemente.

5. Dedukcija - korišćenje opštih načela za tumačenje pojedinačnih elemenata.

6. Sinteza - povezivanje elemenata u novu strukturu.

7. Apstrakcija - davanje kratkog, jasnog i preciznog opisa koji izražava suštinu poruke u manje reči od same poruke.

Može se reći da skoro svi posedujemo ove veštine, ili barem neke od njih, pa čak i deca, ali je pitanje na kom nivou su one razvijene. One nam ukazuju na to da u susretu sa medijskim porukama ne treba da budemo pasivni primaoci informacija, već da postavimo nekoliko ključnih pitanja o tome koja je suština i smisao poruke; šta za nas ona znači i koliko nam znači; koji su njeni osnovni elementi i u kakvom su međusobnom odnosu; koliko je ova poruka u skladu sa onim što već znamo; koji je izvor ove poruke i kako ovu poruku predstavljaju drugi izvori. Očigledno je da je u ovu vrstu aktivnosti potrebno uložiti dosta mentalnog napora. Što više koristimo i unapređujemo ove veštine, napor bi trebalo da se smanjuje, a ovakav način razmišljanja bi polako trebalo da postane sve više rutinska aktivnost. Ovakav način razmišljanja i pristupa medijskim sadržajima bi trebalo da deci primarno objasne roditelji, kroz lični primer ophođenja prema medijskim sadržajima i drugim problemima, a da im kasnije poligon za dalje usavršavanje ovih veština pruži sistem formalnog obrazovanja.

Neki od primera dobre prakse u vezi sa odnosom roditelja i obrazovnog sistema prema medijskom opismenjavanju podrazumevaju restrikcije pojedinih sadržaja, zajedničko gledanje i tumačenje, uvođenje posebnih školskih predmeta koji se tiču medijske pismenosti i povećavanje fokusa na razvoj gore spomenutih sposobnosti pri konzumiranju različitih sadržaja.

Literatura

· Popović-Ćitić B. „Pozitivni uticaji medijskih sadržaja na emocionalno i socijalno ponašanje dece“, Specijalna edukacija i rehabilitacija, Vol. 11, br. 1, Univerzitet u Beogradu, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd, 2012, 123-145.

· Poter, Dž. Medijska pismenost, Clio, Beograd, 2011.

· Rot N. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike, Beograd, 2010.

· Vulfolk A, Hjuz M, Volkap V. Psihologija u obrazovanju I, Clio, Beograd, 2014.

· Zgrabljić-Rotar, N. „Mediji – medijska pismenost, medijski sadržaj i medijski utjecaj“, Medijska pismenost i civilno društvo – septembar, Mediacentar Sarajevo, Sarajevo, 2005, 9-43.

Autor: Milena Nikolić Bar, andragog i sertifikovani psihoterapijski savetnik

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"