Tiranija „uspešnostiˮ

Čini se da, u današnje vreme, čoveku nikada nije bilo teže da se oseti uspešnim, uprkos sve većim mogućnostima koje ima da taj uspeh ostvari. Sa različitih portala, mreža, kao i iz knjiga, filmova i emisija učestalo stižu poruke o tome kako je sve moguće ostvariti samo ako se istinski „predašˮ cilju, a opet, deluje kao da se mnogo ljudi današnjice bori sa utiskom da to njima ne polazi za rukom, ili da su možda pogrešili u izboru cilja i domena ka kom su usmerili svoje snage. Kod ovakvih poruka može se istaći kao problematično to što se često zanemaruje princip pravilne distribucije i činjenica da većina ljudi levitira oko „zlatne sredine”, dok su procenti onih izvanredno uspešnih (naučnika, biznismena, umetnika, sportista itd) veoma mali. Uzevši to u obzir, deluje kao da ovakve poruke doprinose produkovanju nezadovoljstva kod velikog broja ljudi koji nemaju dovoljno sreće, talenta, specifičnih sposobnosti ili drugih predispozicija koje su potrebne da bi se popeli do samog vrha spomenute lestvice uspeha.

Hajde da krenemo od samog pojma uspešnosti – da li uopšte postoji neko objektivno merilo te čuvene fraze da je neko „uspeo u životuˮ? Najčešće se kao merilo uspešnosti iz perspektive društvene zajednice u fokus stavljaju poslovni poduhvati i novčani status, mada se kroz lupu uspeha često provlače i kriterijumi kao što su porodična situacija (bračni status, broj dece i njihova individualna postignuća) i fizički izgled. Problem sa društveno postavljenim merilima uspeha je što se oni najčešće fokusiraju samo na jedan segment našeg života i zanemaruju svu slojevitost uloga i izazova koje svako od nas ima. Svi smo mi u istom vremenskom trenutku i zaposleni/student i partner/supružnik i roditelj/nečije dete i prijatelj i osoba koja ima neki hobi i/ili neki lični problem koji ga sputava (to može biti zdravlje, objektivno teška životna situacija ili neki psihološki problem). Takođe, u medijskom predstavljanju uspešnih pojedinaca, često izostaje priča o onom „trnovitom“ delu puta koji je osoba morala da prođe da bi stigla do „vrha planine“ i o svemu onome čega je ta osoba morala da se odrekne ili „stavi na pauzu“ da bi sve svoje snage usmerila ka visoko postavljenom cilju. Izostanak uvida o ovom „mračnijem“ delu uspeha može nas lako navesti da mislimo da je sve što je neka osoba postigla mnogo lakše izvesti, nego što je zaista bio slučaj i da počnemo da se osećamo loše u vezi sa sobom i zavidimo osobi sa kojom se upoređujemo. Što je ta osoba nama bliža po nekim karakteristikama kao što su poreklo, godište, početni socijalni status, obrazovanje itd, to ćemo veće nezadovoljstvo osećati. Međutim, sa kim god da se poredimo, bilo da je to neki mladi umetnik iz inostranstva, ili naš komšija koji je razvio odličan biznis u Kanadi, na krivom smo putu. Sve gore navedene uloge neće svakome biti jednako važne, niti će svako imati isti nivo podrške i resursa da ih bez ikakvih poteškoća svakodnevno odigrava.

Upravo je doživljaj „neuspeha” u kombinaciji raznih uloga jedna od čestih tema osoba između 30 i 45 godina, pa se to na seansama najčešće pojavljuje u sledećem obliku:

• Mnogo volim svoj posao i želim da budem najbolji/a u tome što radim, pa zbog toga radim puno, često i prekovremeno i desi mi se da zbog toga pate drugi segmenti mog života (moj partner/dete/prijatelji se osećaju zapostavljeno);

• Uspevam nekako da održim balans između posla i porodice – radim ono što volim, smatram da mi to dobro ide, a porodica zbog toga ne trpi – provodimo lepo zajedničko vreme, ali ipak imam osećaj da je u svemu tome nedovoljno vremena samo za mene i neka druga moja interesovanja i talente;

• Oduvek sam znao/la da ne želim porodicu, imam druge načine da ostavim trag na planeti i jako sam investiran/a u ono što radim, smatram se veoma uspešnim/nom u poslu, ali se retko viđam sa ljudima i osećam se pomalo usamljeno – moji prijatelji nemaju vremena zbog porodičnih obaveza, a ja zbog posla i rutine u vezi sa zdravljem, hobijima, rekreacijom i sl;

• Mnogo volim svog muža i decu, mislim da sam veoma dobra supruga i majka i da se odlično brinem o domaćinstvu, ali se s vremena na vreme zapitam kako bi moj život izgledao da sam odabrala karijeru umesto toga;

• Imam nekoliko interesovanja i talenata, pa sam se kroz život svime po malo bavio/la i sad se pitam da li bih bio/la uspešniji/a da sam odabrao/la samo jedan i da li bih zbog toga bio/la srećniji/a.

Iz ovih primera vidimo da čak i ljudi koji se objektivno gledano mogu smatrati uspešnim na jednom, ili više polja ipak imaju doživljaj da negde nisu uspeli i da su neki njihovi potencijali ostali neiskorišćeni. Šta to znači „ostvariti svoj puni potencijal”, ako uzmemo u obzir da se prosečan čovek rađa sa različitim sposobnostima i klicama talenata, koje može razvijati kroz život? Prosečan čovek, u današnjem vremenu u kom su informacije i edukativni sadržaji veoma dostupni, može svašta naučiti da radi i da se kasnije prekvalifikuje, ako se predomisli. Može birati da li želi potomstvo ili ne, jer „neˮ u tom domenu postaje sve manji tabu. Može birati u kom će se delu planete nastaniti itd. U okeanu različitih mogućih izbora i prilika, ostvarivanje punog potencijala zvuči nemoguće. Čak i ako se oslonimo na sopstvenu hijerarhiju vrednosti, pa procenjujemo koliko uspevamo da živimo u skladu sa njom svakoga dana, opet postoji toliko mogućih izbora...

Iz svega navedenog, možemo izvući nekoliko zaključaka:

1) Izgleda da je jedna od ključnih kompetencija savremenog čoveka tolerancija na ambivalenciju – tolerancija postojanja nekoliko privlačnih ciljeva i sposobnost da se ipak odabere jedan i kasnije toleriše, kako ono dobro, tako i ono loše što taj cilj/put sa sobom nosi, kao i nedostajanje onoga za šta se nismo odlučili.

2) Uspeh je termin koji treba pažljivo koristiti u odgovarajućim kontekstima. Treba imati u vidu gore spomenute manjkavosti spolja nametnute definicije „šta znači biti uspešan” i umesto nje koristiti kriterijume koji su najviše u skladu sa našim ličnim vrednosnim sistemom.

3) Više od jednodimenzionalnog uspeha značajno je opšte zadovoljstvo životom, koje obično proizilazi iz različitih izvora i naših različitih uloga, a ne isključivo iz jedne oblasti.

4) Malom procentu ljudi je uspelo da svoje talente razviju do izvanrednog nivoa i da za to dobiju veliko priznanje od strane društvene zajednice, ali čak i u tim primerima često ostaje otvoreno pitanje po koju cenu se to dogodilo/šta je za taj uspeh žrtvovano i da li se i u tom slučaju zaista može govoriti o „ostvarenju punog potencijalaˮ. Ako u tom smislu i nije moguće ostvariti svoj pun potencijal, moguće je odabrati nekoliko segmenata života koji su nam značajni i posvetiti im se najbolje što možemo.

5) I možda najvažnije od svega – prihvatanje krilatice da je „dovoljno dobroˮ po našim ličnim kriterijumima, mnogo blagotvornije po mentalno i fizičko zdravlje nego „uspešnoˮ iz perspektive šireg društva, koje je već duže vreme pod sveprisutnim pritiskom klime koja se može nazvati „tiranijom uspeha”, odnosno neophodnošću dostizanja uspeha po svaku cenu. Najčešće po cenu životne ravnoteže, životnog zadovoljstva i samog mentalnog zdravlja.

Autor: Milena Nikolić Bar, andragog i sertifikovani psihoterapijski savetnik

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"