Psihološko odrastanje

Kada krenemo u potragu za odgovorom na pitanje šta znači biti psihološki odrasla, zrela individua, možemo naići na različite odrednice u tekstovima i literaturi koja se bavi ovom tematikom. One se obično odnose na:

• Sposobnost da volimo sebe i druge i investiramo se u rad

Voljenje je aktivan čin brige za razvoj drugoga (kao i samog sebe) i u tom smislu podrazumeva posvećivanje drugome, razumevanje, sposobnost celovitog sagledavanja drugoga i tolerisanje uočenih nesavršenosti. O ljubavi postoje razne zablude, kao što je na primer ona da će se ista javiti čim se pojavi pravi objekat i da u vezi sa tim pojedinac nema šta mnogo da nauči i uradi. Srž sposobnosti osobe da se investira u rad predstavlja ljudska težnja da ovlada situacijom, uspostavi kontrolu nad okruženjem i postigne izvesni cilj, uz pomoć korišćenja svojih intelektualnih i fizičkih kapaciteta. Rad u modernom društvu pred nas postavlja sve veće zahteve za brzim prilagođavanjem promenama i konstantnim učenjem, što kod pojedinih osoba može doprineti pojavi anksioznosti.

• Doživljaj vlastitog identiteta

Identitet predstavlja postojano osećanje sopstvene osobenosti, uprkos različitim promenama sa kojima se suočavamo. Neka ključna pitanja u vezi sa našim identitetom su: Ko sam ja? Čemu težim? Šta mi je važno?

• Posedovanje autonomne moralnosti

Autonomna moralnost podrazumeva postojanje unutrašnjeg vrednosnog i moralnog kompasa prema kome postupamo, za razliku od heteronomne, koja je nametnuta spolja. To znači da ćemo odlučiti da nešto uradimo ili ne uradimo iz razloga što mislimo da je to dobro i da je u skladu sa našim vrednostima, a ne zbog toga što nam je to neko drugi spolja nametnuo.

• Sposobnost da postavimo zdrave granice i izrazimo ljutnju na adekvatan način

Postavljanje zdravih granica prema okruženju predstavlja veoma važan aspekt međuljudskih odnosa. Drugi ljudi ne mogu čitati naše misli, pa je potrebno da im predočimo šta nam je prihvatljivo, a šta ne. Takođe, da bismo ove granice sačuvali, ponekad će biti potrebno da izrazimo ljutnju, ali na adekvatan i funkcionalan način, tako da ne nanesemo nepotrebnu štetu sebi i drugima.

• Sposobnost da donosimo odluke o sopstvenom životu i preuzimamo odgovornost za njih

Ova sposobnost je povezana sa doživljajem ličnog identiteta. Što bolje poznajemo sebe, to ćemo lakše znati u kom pravcu želimo da idemo i zbog čega i usled toga ćemo lakše donositi odluke i prihvatati posledice sopstvenih izbora.

• Sposobnost za autonomno delanje, bez simbiotskih odnosa (osim onih nužnih, kao što je na primer simbioza majke sa bebom)

Simbiotski odnosi podrazumevaju stapanje sa drugima usled čega ne funkcionišemo celovito kao individua, već se oslanjamo na kapacitete drugih u velikoj meri, tako da te kapacitete kod sebe ne razvijamo. Najčešći primer u praksi predstavljaju simbiotske porodice koje koče osamostaljivanje i razvoj mladih, ili simbiotski partnerski odnosi gde dvoje u vezi gube sopstvene karakteristike, interesovanja i socijalne kontakte.

• Sposobnost kontrole impulsa i obrade emocija

Kontrola impulsa i obrada emocija je posebno važna tema i povezana je sa raznim drugim sposobnostima, kao što su mentalizacija, koja nam omogućava da razumemo šta osećamo i mislimo, tolerancija na frustraciju neke želje ili potrebe, tolerancija neizvesnosti i ambivalentnih tendencija, kao i tolerancija gubitaka.

Priča o odraslosti počinje pričom o principu realnosti. O ovom pojmu je pisao Frojd, ističući napredak u sazrevanju, kada se dete, koje ima tendenciju da traži prijatne senzacije i neposredno zadovoljenje polako uči da toleriše i one stvari koje nisu prijatne, ali su korisne. To je zapravo jedan od važnih zadataka u vaspitanju - pomoći detetu da razvije toleranciju na frustraciju, koja će mu omogućiti da se investira u korisne akcije koje se isplate u dužem vremenskom okviru, ili da ne radi ono što je trenutno prijatno, ali će mu naštetiti. Takva je situacija sa učenjem školskog gradiva, pranjem zuba, lekarskim intervencijama, jedenjem povrća... Deca čiji roditelji nisu bili dosledni u vaspitanju ili su imali razmažujući vaspitni stil, često kasnije u životu imaju problem sa tolerisanjem frustracija i istrajnošću u odnosu na postavljene ciljeve, jer nisu naučili kako da odgode neposredno zadovoljstvo zarad onog koje će uslediti kasnije, nakon investiranog truda. Deca roditelja koji i sami imaju problem sa obradom svojih emocija i skloni su burnim izražavanjem istih, često mešaju pojam spontanosti sa impulsivnošću, pri čemu veruju da su spontani kada u akciju stupaju ishitreno, bez promišljanja, kažu i urade šta im prvo padne na pamet i ne obrađuju svoje emocije na adekvatan način. Usled ovakvog načina funkcionisanja, često trpe i njihov ljubavni i radni aspekt života.

Kada govorimo o odraslosti, zrelosti i integrisanosti ličnosti iz psihološke perspektive, obično opisujemo koncepte koji predstavljaju ideal različitih psiholoških škola i pravaca, ali imajući u vidu da potpuno odrasla, zrela i integrisana ličnost ne postoji, možemo govoriti samo o određenom nivou postignutog razvoja svake sposobnosti. Prema teoriji transakcione analize, ideal odrasle integrisane ličnosti podrazumeva postizanje autonomije, odnosno posedovanje realanog referentnog okvira, pročišćenog od iskrivljenih uverenja i nesvesnih sadržaja koji sputavaju naš razvoj. Autonomija se ostvaruje razvijanjem 3 ključne sposobnosti: svesnosti koja podrazumeva sposobnost bivanja u sadašnjem trenutku i osećanje čistih senzualnih impresija bez nametnutog imperativa da im se prilepi spolja nametnuto tumačenje; spontanosti koja implicira da je osoba u stanju da u skladu sa situacijom i sopstvenom procenom iste odabere adekvatan način mišljenja, osećanja i ponašanja; i intimnosti (bliskosti) koja podrazumeva sposobnost povezivanja sa drugim ljudima, voljenje drugih i deljenje sopstvenih doživljaja i emocija sa njima.

Kada osmotrimo odrasli život iz perspektive njegovih razvojnih zadataka koje pred nas postavlja, možemo zaključiti da je on pun različitih izazova - nije lako buditi se rano, studirati, odlaziti na posao, obavljati kućne poslove, biti roditelj i partner/supružnik, ali obavljanje svih tih aktivnosti i uživljavanje u njih nam ipak moze doneti nezanemarljivo zadovoljsvo i osećaj svrhovitosti zivota, ukoliko su spomenute aktivnosti i uloge u skladu sa našim životnim vrednostima. Često klijentima pomaže vežba u kojoj imaju zadatak da sami naprave svoju piramidu vrednosti i u skladu sa njom promatraju svoju aktuelnu rutinu i razvojne planove. Na njoj se uglavnom nađe makar nekoliko vrednosti koje su povezane sa gore spomenutim aktivnostima i ulogama, pa se kroz dalji savetodavni i terapijski rad analiziraju barijere koje stoje na putu njihovog ostvarivanja i mogući pravci akcije.

Još je Erikson pisao o životnim fazama kroz koje prolazimo u različitim razdobljima života, o zadacima koje te faze sa sobom nose i vrednostima koje u tim periodima potvrđujemo, ili negiramo i upadamo u krizu, koja traži razrešenje, kako bi došlo do našeg razvoja. Jedan od razvojnih zadataka životnog razdoblja u kom se nalazi većina naših klijenata je razvoj bliskosti, pa otuda i ne čudi što puno njih kao jednu od glavnih tema za proradu ističe svoj partnerski odnos, ili nedostatak istog. Ovde kao važne teme iskrsavaju predstava o ljubavi, doživljaj sebe i nesvesni odabir (pogrešnih) partnera. Razvijanje i održavanje kvalitetnog partnerskog odnosa podrazumeva dobro poznavanje sebe, sopstvenog stila vezivanja i komunikacijskog obrasca, naših očekivanja od partnera (koja često umeju biti nerealna), ali i uživljavanje u partnera i razumevanje njegovih postupaka i osećanja. Životno razdoblje između 20-te i 40-te godine života karakteriše i pronalaženje i potvrđivanje sebe u profesionalnoj sferi i građenje karijere, pa se tako javljaju neke dileme u vezi sa tim da li je odabrana prava profesija/kompanija, da li osoba u radu angažuje svoje sposobnosti u dovoljnoj meri i da li oseća da je pravedno nagrađena za to. Neki klijenti se suočavaju i sa izazovima roditeljstva, ili to planiraju, ili možda preispituju svoju odluku da se ipak ne ostvare kao roditelji. Iako još uvek postoji izvesni društveni pritisak na pojedince da to svakako učine, sve je više stručnjaka koji smatraju da ostvarenje ove uloge nije neophodno da bi se soba osetila ostvarenom.

Svaki od spomenutih životnih aspekata, faza i uloga podrazumeva angažovanje različitih sposobnosti, a ranije spomenuta frustraciona tolerancija je jedna od značajnijih kada je odrasli život u pitanju. I kao što stih jedne pesme kaže "moraćeš da naučiš da živiš sa tim", ukoliko želimo da ispunimo naše razvojne zadatke, moraćemo da naučimo da tolerišemo i naše i tuđe nesavršenosti, neizvesnost ishoda naših napora, savladavanje veština koje ne ide uvek glatko, gubitke i mogućnost da ćemo u nekom odabiru odluke i pogrešiti, pa ćemo morati da promenimo smer delovanja. Kada se sve ovo uzme u obzir, odrasli život uopšte ne deluje dosadno, kao da u njemu nema prostora za uživanje i trenutke radosti, što često predstavlja jednu od briga osoba u mladom odraslom dobu. Naravno, da bismo se sa svim frustracijama koje nam život donese nosili lakše, moramo naučiti da dobro strukturišemo naše vreme i u okviru njega ostavimo neki prostor u kome ćemo, makar na kratko, moći da bivstvujemo bez neminovnih pritiska realnosti.

Autor: Milena Nikolić Bar, andragog i sertifikovani psihoterapijski savetnik

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"