Emocionalno jedenje

Da li jedemo samo kad smo gladni i osećamo kada nam je dosta, ili se često pretrpavamo nepotrebno velikim porcijama? U kojim okolnostima se to dešava? Kako se osećamo pre i nakon toga? Da li posežemo za hranom da bismo se utešili/smirili/razveselili, ili potkrepili već prisutne prijatne emocije?

Emocionalno jedenje je termin koji označava uzimanje hrane kao pokušaj da se hranom nadomesti neka druga potreba ili želja, ili da se napravi distrakcija u odnosu na neku neprijatnost. Može se manifestovati kao prejedanje, tj. uzimanje prevelikih porcija hrane ili često uzimanje hrane (grickanje) u toku dana, ili noći, pored osnovnih obroka koji zadovoljavaju dnevne nutritivne potrebe; kao zavisnost od hrane ili kompulsivno prejedanje.

Klijenti koji imaju naviku da nešto grickaju u toku čitavog dana kažu da im to pomaže da trenutno podignu nivo energije, jer se osećaju iscrpljeno zbog stresa, ili prolaze kroz neku tešku životnu fazu, pa u hrani nalaze utehu, ili jednostavno ne znaju kako da se odupru jakoj želji da osete intenzivno zadovoljstvo koje obično pružaju slatkiši, ili neka druga hrana intenzivnog ukusa, iako će nakon toga uslediti kajanje. Ovakve životne navike često kao krajnji rezultat imaju gojaznost (ovde ne govorimo o gojaznosti kao posledici nekih medicinskih stanja, poput problema sa štitnom žlezdom i sl.).

Klijenti koji imaju problem sa emocionalnim jedenjem, ili kako to oni najčešće nazivaju „jedenjem na nervnoj bazi“ najčešće nisu u dobrom kontaktu sa sobom - svojim telesnim senzacijama, osećanjima, potrebama i željama. Najčešće kod njih postoji jedna difuzija svih maločas spomenutih pojmova, koja se ispoljava kao želja za hranom, a u intenzitetu je često toliko jaka, da je klijenti smatraju potrebom, iako su već uneli dovoljnu količinu hrane, pa je objektivno gledano ta potreba zadovoljena.

Do prekida konekcije sa sobom i svojim unutrašnjim procesima je moglo doći zbog životnih okolnosti koje nisu ostavljale puno vremena za negovanje ove povezanosti i za posvećivanje kvalitetnog vremena sebi i svom unutrašnjem životu; zbog nekog traumatskog iskustva; ili osoba možda nikad nije ni razvila sposobnost prepoznavanja svojih unutrašnjih stanja.

Životne okolnosti koje utiču na to da zanemarimo svoj unutrašnji život mogu biti razne uloge i obaveze kojima posvećujemo puno vremena u toku dana, kao što su poslovne, roditeljske, one u vezi sa održavanjem domaćinstva, posebna nega nekog od članova primarne ili sekundarne porodice i sl. Kod ovakvih problema na dubljem nivou često postoji skriptno uverenje da osoba nije dovoljno važna da bi se pobrinula za sebe. I gojaznost kao posledica prekomernog uzimanja hrane može služiti potvđivanju tog skriptnog uverenja - osoba će dobijati negativne komentare od svog okruženja i možda nekima neće biti privlačna, pa će na taj način sebi potvrditi sliku sopstvene neadekvatnosti...

Neka od traumatskih iskustava jačeg intenziteta koja mogu da dovedu do ovakvog problema mogu biti neki veliki gubitak (člana porodice, ili nekog dragog bića), seksualno zlostavljanje (pri čemu gojaznost može poslužiti kao neka vrsta štita od ponavljanja slične situacije), neprihvatanje od strane vršnjačke grupe i sl, ali se i zanemarivanje, ili neadekvatan odgovor na naše potrebe, posebno u ranom razvoju smatra traumatičnim iskustvom za dete, kome je veoma bitno da bude voljeno, prihvaćeno, da se u odnos sa njim neko istinski uživi i da mu pomogne da nauči da razume sebe i ono što se dešava spolja.

Kada je dete malo, za njega je čitav svet i spoljašnji i unutrašnji veoma difuzan, pa mu je potrebna stabilna majka koja će mu pomoći da organizuje sve te nadražaje u smislene predstave. Polako uči uz pomoć majke kada je gladno i uvremenjeno dobija hranu, a kada je žedno, ili mu se spava, ili mu je vruće i za svaki od tih osećaja adekvatna reakcija majke/negovatelja mu polako pomaže da spoji određeno stanje sa adekvatnim razrešenjem istog (osećaj, potrebu, želju, sa objektom ili akcijom koja ih može zadovoljiti). Na sličan način dete polako uči i kako da prepoznaje, razlikuje, obrađuje i izražava svoja osećanja. Nažalost, kada majka nije dovoljno emocionalno stabilna ili nema dovoljno informacija i vremena, i kada ni sama ne razume šta dete muči u tom trenutku i šta mu treba, neće moći ni na adekvatan način da mu pomogne, pa tako može da se desi da je dete uznemireno jer se uplašilo nekog zvuka, ili je malo duže samo, a majka misli da je gladno i daje mu da jede kako bi ga umirila. Ukoliko se ovaj obrazac često ponavlja, dete polako povezuje da je adekvatan odgovor na strah ili neku drugu neprijatnu emociju uzimanje hrane i postoji mogućnost da će to samo nastaviti da radi kad odraste.

Ovaj obrazac može da se razvije i u kasnijem detinjstvu, ukoliko su staratelji hranom pokušavali da umire dete, ili je to možda bio njihov način pokazivanja ljubavi, ili ukoliko su ga primoravali da jede i kada nije bilo gladno. To su imala priliku da osete i deca koju su čuvale negujuće bake, koje su kroz kuvanje i hranjenje izražavale brigu i ljubav prema potomcima. Ukoliko uzmemo u obzir da su bake osoba koje u ovom trenutku imaju između 30-40 godina generacija koja je preživela 2. Svetski rat i da su živele neko vreme u surovim uslovima, onda ni ne čudi zašto im je toliko važno da njihovi najmiliji budu siti... Problemi sa ishranom takođe nastaju i kao pokušaj osobe da uspostavi kontrolu nad jednim delom svog života, koju je obično u preteranoj meri ispoljavao neko od članova porodice, ili kao vrsta bunta prema nekim rigidnim porodičnim pravilima (npr. ukoliko se u porodici mnogo vodi računa o ishrani, ili ukoliko se preteruje u jelu, osoba može razviti suprotan stil, u vidu protesta).

Dakle, da bismo uopšte bili u mogućnosti da napravimo adekvatan plan tretmana za rešavanje problema emocionalnog jedenja, moramo mu naći poreklo i precizno detektovati na koji način se ovaj problem u sadašnjosti održava. Za ovu vrstu eksploracije i prorade mogu biti korisne psihodinamske psihoterapije i savetodavni rad, koji nude dubinsko sagledavanje uzroka problema. Jedan od modaliteta uz pomoć kog emocionalno jedenje može biti adekvatno tretirano jeste transakciona analiza.

Dolaženje do uvida o uzroku i strukturi naših problema jeste prvi i veoma važan korak u procesu promene, ali nije dovoljan. Taj korak nije lak i često ga prati suočavanje sa brojnim neprijatnim sadržajima i emocijama koje je neophodno „odmrznuti“ i proraditi, kako bismo napravili prohodnost za dobar kontakt sa svojim unutrašnjim svetom. Naše uvide moraju pratiti i zamena disfunkcionalnih obrazaca mišljenja i ponašanja zdravijim alternativama i dodatna prorada raznih osećanja. Tada potrebe i želje koje smo nadomešćivali hranom polako počinjemo da zadovoljavamo na adekvatan način. Ako smo bili gladni pažnje, teško da će to i čitav kamion čokolade moći da nam nadomesti, pa ćemo, kada to shvatimo, polako naći i adekvatan način kako da zadovoljimo svoju autentičnu potrebu.

U toku čitavog ovog procesa, važno je imati na umu da se promene ne dešavaju preko noći i da je potrebno imati strpljenja i ne obeshrabriti se kada nam se neki stari obrazac potkrade, uprkos novoj donetoj odluci da se krećemo drugačijom trasom. Ukoliko vam je potrebna podrška na tom putu, možete nas kontaktirati. Autor: Milena Nikolić, andragog i sertifikovani psihoterapijski savetnik

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"