Od Frojda do Lektora: Antagonizovanje stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja u delima pop kulture

Analizirajući javno mnjenje i prisustvo različitih činilaca koji se nalaze u okviru njegovog neograničenog prostora, stiče se utisak postojanja nebrojanih paradoksa – i to nije nikakva novost. Specifični paradoksi o kojima će biti reči u nastavku ovog teksta bazirani su na tendenciji da se određenim akademskim ili društvenim ulogama često pridaje sasvim suprotan karakter. U skladu sa tim, kako u kinematografiji, tako i u samoj pop kulturi, odvajkada imamo priliku da se susrećemo sa korumpiranim policajcima, advokatima koji zastupaju notorne kriminalce, vojnim licima što se okreću protiv nacionalnih interesa i formiraju terorističke organizacije, kao i „poludelimˮ lekarima, koji koriste svoje medicinsko znanje ne bi li npr. počinili ubistvo i namestili da isto izgleda kao proizvod iznenadne bolesti, da bi se na taj način izvukli itd.

Upotreba paradoksa društvenih i akademskih uloga po prethodno opisanom modelu je u tolikoj meri zastupljena da se, bez naročitog razmišljanja, može svrstati u domen klišea i jeftine dramaturgije, zastupljene u filmovima „bˮ produkcije (zapravo, u poslednjih nekoliko decenija, mejnstrim delima). Kada je reč o jednom od najčešćih klišea, sveprisutnih kako na malim, tako i na velikim ekranima, a koji je jednako zastupljen i u manje i u više kvalitetnim ostvarenjima, može se navesti tendencija predstavljanja stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja na loš način. Ovde podrazumevamo karakterizaciju psihologa, psihijatara i psihoterapeuta u antagonističkom smislu do te mere da je to odavno postalo predvidivo.

Slika: nbcnews.com

Na ovo razmišljanje, naveo me je novi film oskarovca Giljerma del Tora „Aleja noćnih moraˮ, koji je zapravo sasvim solidan, sve do jeftinog završnog čina, odnosno obrta koji to nije, a u kom se lik kog tumači Kejt Blanšet (inače, doktorka psihologije) razotkriva kao, gle čuda, manipulativni antagonista sa poremećajem ličnosti i grandioznim self konceptom, koji, usled narcističke povrede, kreće u totalnu osvetu, pritom ne mareći za posledice po život i zdravlje drugih. Iz razloga što je od starta, u značajnoj meri, jasno koja je njena uloga u čitavom narativu, a nagovešteno je i u samom sinopsisu, ovo čak ni ne potpada u kategoriju takozvanih „spojleraˮ i zbog toga na taj način nije ni okarakterisano. Takođe, kao da del Toru i ekipi oko njega nije bilo dovoljno da kroz ovaj lik „opljunuˮ po psihološkoj struci, već su i drugom negativcu, praktično ubici žena, udesili kostim i šminku tako da izgleda potpuno isto kao niko drugi do otac psihoanalize, Sigmund Frojd. Prethodno navedeno u potpunosti izlazi iz okvira logike i bilo kakvog značenja u kontekstu same priče, pošto isti čak i nema nikakve veze sa oblašću mentalnog zdravlja, ali je, bez ikakvog razloga, ipak urađen po Frojdovom modelu.

Ako se pitate o čemu zapravo pišem i u kojim su tačno filmovima i serijama, pored trenutno aktuelne „Aleje noćnih moraˮ, stručnjaci iz oblasti psihologije, psihijatrije i psihoterapije predstavljeni na negativan ili, u konteksu namera, odluka ili sopstvenog mentalnog zdravlja, kompromitujući način, navešću samo nekoliko primera:

- „Opasan metodˮ (Sigmund Frojd, otac psihoanalize – jednodimenzionalno predstavljen kao infantilna, neurotična i krajnje impotentna pojava; Karl Justav Jung, rodonačelnik kompleksne psihologije – takođe jednodimenzionalno portretisan kao oportunista koji se ženi zbog para i krši etičke norme tako što spava sa klijentkinjom, na taj način stavljajući njenu problematiku u službu zadovoljavanja sopstvenih seksualnih potreba);

Slika: medium.com

- „Dosije Xˮ (Foks Molder, psiholog – ekscentričan i od strane većine likova u seriji posmatran kao paranoidna ličnost sklona teorijama zavere i drugim konstrukcijama fantastičnog karaktera, za šta je u kolokvijalnom govoru postao svojevrsni sinonim);

- „Niske strastiˮ (dr Bet Garner, psiholog – ne samo da, uprkos tome što je doktor psiholoških nauka, očigledno ne prepoznaje psihopatsku strukturu ličnosti sa odlikama zavisničkog ponašanja, što lik Majkla Daglasa u ovom filmu svakako jeste, već sa njim i spava, gajeći iluzije o stabilnoj vezi);

- „The Departedˮ (Medlin Maden, psihijatar – kao i u prethodnom primeru, iz nekog razloga, uprkos tome što je edukovana i afirmisana u domenu svoje struke, nekako joj polazi za rukom da tokom filma spava i sa protagonistom i antagonistom – izlišno je reći da u pitanju i nisu baš najbolji izbori partnera);

- „Jutro će promeniti sveˮ (Anđela, doktorant psihologije i asistent na samoj kaderi za psihologiju – još jedan prikaz psihologa kao problematične ličnosti, u ovom slučaju infantilne, koja zbog problema kontrole impulsa i straha od vezivanja ulazi u različite preljubničke odnose sa oba pola, pa čak i sa studentkinjom sa svoje katedre, bez ubedljive elaboracije motiva koji bi stajali iza ovakvog ponašanja, a kojim moralno kompromituje i sebe i struku);

- „Na terapijiˮ (Ljubomir Božović, psihoterapeut – kako u domaćoj, tako i u izvornoj verziji ove popularne serije, iskusni terapeut doživljava niz kontratransfernih rakcija, koje imaju velike posledice, kako po njegov privatni život, tako i po živote njegovih klijenta);

Slika: chaoswallpapers.com

- „Solarisˮ (dr Kris Kelvin, psiholog – u ovom remek-delu Andreja Tarkovskog, doktor psiholoških nauka nekako uspeva da se zaljubi u materijalizaciju svoje preminule supruge i gubi distancu u odnosu na ciljeve misije zbog koje je poslat u svemirsku stanicu, dok kao ličnost ispoljava izbegavajući obrazac ponašanja i služi se emocionalnom izolacijom kao primarnim mehanizmom odbrane);

- „Licem u liceˮ (Dženi Isakson, psihijatar – u jednom od nebrojanih upečatljivih filmova Ingmara Bergmana, iskusni psihijatar, u tumačenju neponovljive Liv Ulman, odjednom doživljava ni manje ni više nego grubu psihotičnu dekompenzaciju, koja uključuje ne samo sumanute ideje, nego i halucinacije – što bi se reklo SVE);

- „Shutter Islandˮ (Džeremaja Niring, psihijatar – u ovom filmu Martina Skorsezea, psihijatar kog tumači još jedan Bergmanov često birani glumac, Maks fon Sidou, je klasična jednodimenzionalna „kastrirajućaˮ očinska figura, sa pozadinom učestvovanja u nacističkim eksperimentima za vreme Drugog svetskog rata – sve ono što tražimo da jedan psihijatar u svom CV-ju ima ne bi li otišli kod njega i potražili pomoć, zar ne);

- „Žmurkeˮ (Dejvid Kalovej, psiholog – ovoga puta je niko drugi do Robert De Niro psiholog koji naprasno (čini se kao reakcija na gubitak supruge) razvija poremećaj viseštruke ličnosti, predstavljajući nezanemarljivu opasnost po svoju sredinu – jer tako to ide sa poremećajem višestruke ličnosti – PAF i tu je);

- „Six Feet Underˮ (Geri Dajtman, školski savetnik – u ovoj visoko kotiranoj seriji, školski savetnik je zapravo predstavljen sasvim pristojno – ali, kada su scenaristi shvatili da će se ogrešiti o postojeću praksu kompromitovanja stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja – BAM, ničim izazvan i bez ikakve dramaturške relevantnosti razvija erotski kontratransfer prema maloletnoj klikentkinji, netačno joj pripisujući transfernu reakciju, očigledno se služeći primitivnim mehanizmom odbrane kao što je projekcija);

- „Prijateljiˮ (Rodžer, psihijatar – lik nepoznatog prezimena i krajnje karikaturalna figura, momak Fibi Bufe, koji se pojavljuje u jednoj epizodi ove globalno popularne serije, prikazan je kao ličnost pasivno-agresivne strukture sa neprestanom sklonošću ka služenju intelektualizacijom, pri čemu stručno znanje koristi gotovo isključivo za unižavanje svoje neposredne okoline);

- „A Therapyˮ (bez imena, psihoterapeut – u ovom kratkom, komičnom filmu Romana Polanskog imamo primer ser Bena Kingslija, koji „iznenada i bez najaveˮ razvija fetiš prema klijentkinjinoj bundi, koju na kraju filma i oblači dok ona to ne primećuje i, ležeći na kauču, nastavlja da se ventilira o svakodnevnim mukama u maniru „i bogati plačuˮ);

- „Teminator 2: Sudnji danˮ (dr Piter Silberman, psiholog – još jedan doktor psiholoških nauka i načelnik klinike upitnih ličnih i profesionalnih kompetencija, koji pogrešno (doduše ne bez osnova) dijagnostikuje Sari Konor paranoidnu shizofreniju, umesto graničnog poremećaja ličnosti, te je godinama drži pod jakim antipsihoticima, na zatvorenom psihijatrijskom odeljenju; u drugim delovima franšize, pojavljivao se kratko, prvenstveno kao karikaturalna pojava koja je očigledno doživela nedovoljno diferenciranu krizu svesti usled dešavanja u ostalim delovima, a od koje se nikada nije u potpunosti oporavio);

- „Let iznad kukavičjeg gnezdaˮ (sama ustanova i gotovo SVI akteri koji je predstavljaju okarakterisani su kao monstruozne pojave sa jednim jedinim zadatkom – drobljenjem ljudskog duha);

- „Kad jaganjci utihnuˮ (dr Hanibal Lektor, psihijatar – da završimo u velikom stilu – verovatno najmonstruozniji i najmanipulativniji serijski ubica ikad prikazan na filmu i TV ekranima, a koji, kao da ta činjenica nije dovoljna sama po sebi, ispoljava i poremećaj ishrane u vidu nekrofagije, odnosno kanibalizma).

Na kraju ove mini rekapitulacije, može se napomenuti da su ovo samo neki od primera antagonističkog predstavljanja stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja na malim i velikim ekranima, pošto bi za još detaljniji prikaz ovaj tekst poprimio obrise filmske monografije.

Pored brojnih negativnih primera, navešću i nekoliko pozitivnih (kad malo bolje razmislim, pre bi bili neutralni) a koji, uprkos tome što u dramaturškom smislu (doduše, kao ni neki pojedinci iz prethodnih primera) nisu antagonisti, takođe ispoljavaju indikatore upitnog ličnosnog i profesionalnog funkcionisanja:

- „Porodica Sopranoˮ (Dženifer Melfi, psihijatar i psihoterapeut – uprkos očiglednom visokom nivou kompetentnosti i iskustva, pristaje da radi sa notornim kriminalcem koji ispoljava sve indikatore antisocijalnog poremećaja ličnosti, te iz sezone u sezonu potpada pod njegov uticaj uprkos poznavanju osnova psihopatologije, koje nedvosmisleno ukazuju kako na manipulativnost, tako i na lažni, površni šarm kod ovakvih osoba, kao i na njihovu nekorigibilnost u tretmanskom smislu; pored upitnosti njene odluke da sa ovakvom ličnošću uopšte stupi u radni savez, kao i motiva samog rada, dr Melfi tokom serije doživljava snažne kontratransferne reakcije prema svom klijentu (koje su svakako i razumljive) i razvija sklonost ka zloubotrebi alkohola, koja u jednom trenutku doseže do nivoa alkoholizma);

Slika: imdb.com

- „Awakeningsˮ (dr Malkolm Sejer, neurolog – pored ljudske strane i bezgranične dopadljivosti koje likovi Robina Vilijamsa neretko imaju, u ovom filmu, pored dobrih namera, lekar kog tumači iskazuje upadljivu socijalnu neprilagođenost, praćenu sklonošću ka ekscentričnim oblicima ponašanja, zbog čega je od strane kolega nedovoljno cenjen, te ga karakterišu kao šarlatana);

- „Dobri Vil Hantingˮ (dr Šon Megvajer, doktor psiholoških nauka i psihološki savetnik – još jedan bezgranično dopadljiv, a verovatno i omiljen filmski psiholog je zbog svoje ljudske strane u ovom tekstu zaslužio da bude lišen komentara vezano za ličnu i profesionalnu problematiku, već će samo biti navedeno kako je od strane scenarista i on, na neki način, kompromitovan zaglavljenošću u procesu žalovanja nakon gubitka supruge, nedovoljnom socijalnom prilagođenošću, kao i potencijalnom sklonošću ka samosabotirajućim strategijama, što je predstavljeno u naznakama i u potpunoj je senci u odnosu na, po struku, afirmativni efekat koji ima na gledaoce, odnosno širu javnost koja je upoznata sa filmom).

Kao što smo imali prilike da vidimo, prikaz problematike likova iz oblasti mentalnog zdravlja je dosta heterogen i odlikuje ga ili problem sa samim mentalnim zdravljem koje pojedinac u filmu ili seriji ima, ili je osoba, u uslovnom smislu, predstavljena kao mentalno zdrava, tj. njene bihejvioralne manifestacije ne dosežu do nivoa samog poremećaja, ali se ista, iz ovih ili onih razloga, ponaša na problematičan ili neetičan način.

Kada bismo pokušali da identifikujemo razloge zbog kojih su stručna lica iz oblasti psihologije, psihoterapije i psihijatrije često antagonizovana u popularnoj kulturi, pored igranja na kartu paradoksa (što je valjda procenjeno kao nešto što je gledaocima zanimljivo), može se navesti i jedno od najčešćih iskrivljenih, pa čak i magijskih, uverenja koje čovek, uporkos životu u XXI veku, o njima i dalje održava – a to je da psiholozi mogu da „čitaju misliˮ (tj. da umeju odmah posle „dobar danˮ da nekog procene, odnosno „pročitajuˮ), pa kao takvi poseduju sposobnosti koje mogu da zloupotrebe u planovima da neku osobu izmanipulišu, iskoriste, ostvare prevlast u odnosu na nju, ili osmisle mnoge dijabolične planove koji za cilj imaju ostvarivanje sopstvene egocentrične dobiti na štetu uže ili šire sredine i sl. Drugi razlog se može pronaći u takođe često prisutnom uverenju da „samo oštećeni ljudi koji žele sami sebe da izlečeˮ upisuju psihologiju, pohađaju psihoterapijsku edukaciju, ili postaju psihijatri. Koliko god to uverenje bilo zasnovano na manje ili više opravdanoj hipotezi, iz njega verovatno proizilazi i tendencija scenarista da ih, usled nedovoljne „samoizlečenostiˮ, predstavljaju kao ekscentrične, emocionalno nestabilne osobe, čije su karijere, brakovi, odnosno lični i profesionalni životi konstantno na ivici raspada ili se to već desilo, pa žive u ruševinama svoje nekadašnje svakodnevice. Kao treći razlog, može se navesti još uvek postojeća stigma prema oblasti mentalnog zdravlja, kao i otpor prema odlasku kod psihologa/psihoterapeuta/psihijatra usled nedovoljnog razumevanja, kako pojma mentalnog zdravlja, tako i onoga što isti podrazumeva, ali i same uloge navedenih stručanjaka. U skladu sa tim, često i sami scenaristi koji ih antagonizuju ne umeju tačno da diferenciraju ova tri zvanja, ali ipak sebi daju za pravo da ih portretišu na krajnje diskutabilan način. Najnoviji primer ovakve prakse je i sama „Aleja noćnih moraˮ, u kojoj Kejt Blanšet drugi likovi prvo nazivaju „doktorom psihologijeˮ, kasnije „psihijatromˮ, a u filmu možemo da je vidimo i kako više puta primenjuje i neku vrstu „psihoterapijeˮ, pa se postavlja pitanje šta je ona tačno i da li filmska ekipa, odnosno tim koji stoji iza pisanja scenarija, uopšte zna da na adekvatan način ta tri zvanja razlikuje.

Šta je zapravo ono što je ovde najštetnije, a što u ovom tekstu želim da potcrtam – uprkos civilizacijskom napretku, pored postojanja svih drugih psiho-socijalnih problema, čovek današnjice je još uvek nedovoljno svestan sopstvenih emocija i kapaciteti za introspekciju su usled sklonosti ka traženju spoljašnjih (najčešće digitalnih) senzacija nedovoljno izgrađeni. Kao takav, često može razviti širi spektar problematike, koja iziskuje stručnu pomoć. A konstantno antagonizovanje stručnjaka u popularnoj kulturi sigurno neće doprineti tome da tu pomoć i potraži. Naprotiv, samo će doprineti stigmi i daljem razvoju otpora prema obraćanju terapeutu. A u velikom broju slučajeva, ta pomoć je i više nego neophodna i može pomoći pojedincu da prevaziđe krizu pre nego što se problem učvrsti ili eskalira. A ako, nakon što se približi vratima kancelarije, očekuje doktora Lektora ili nekog drugog antagonistu iz ranijih primera, da li će ih uopšte otvoriti? Ili će ipak nastaviti da „gutaˮ sopstvena osećanja i pokušati da se izbori sa problemom samostalno, na isti način kao i ranije, a koji nije doneo odgovarajući pomak, niti olakšanje.

Da zaključimo – kao i svi drugi ljudi, bez obzira na to čime se bave, daleko od toga da su stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja savršene ličnosti, ali isto tako nisu ni antagonisti koji su zaslužili da budu učestalo stereotipno predstavljani na jedan krajnje prizeman, društveno i stručno neprihvatljiv, a najvažnije od svega, štetan način.

Autor: Zoran Bar, klinički psiholog i sertifikovani psihoterapijski savetnik modaliteta Transakciona analiza

- Psihoterapijsko savetovanje "Kateksa"